Poetski maraton ljubavne poezije – Pričaj mi o ljubavi – Radovi

Radovi učesnika

Aleksandra Stepanenko

Pesnikinja iz Rusije, rođena 2004 godine

---

Dušica Ivanović

DEVOJKA KOJA PEVA LjUBAV
Ona pušta glas kao što se šareni zmaj
Prepusti vetru
Neka ga, kaže
Neka poleti
Onome koji na mene čeka
U kosu nek mu se uplete
Svaka nota željna i meka
Devojka ogrnuta mesečinom sanja
Dok noć se kruni
I hita zori
Neka je, kaže
Nek me odvede njemu
Mladiću koji me čeka
U misao da mu se zaprete
Moja ljubav nežna i meka

ŽELjA
Bio si kao muskatno vino
Tvoj poljubac je ostavljao
Cvetni miris i slast svežeg voća
Na mojoj koži
Ja sam ih čuvala
I još dugo posle toga osećala
Med banatske breskve
I ujed limuna na usnama
Ruke si imao vešte
Prsti tvoji kao rastopljena čokolada
Slivali su se niz mene
Nudila sam ti zlatni kavez
Vinograde
Egzotične začine
Gasila tvoj plamen
Ružom vetrova
A žeđ svoju
Mediteranskim maslinama
Nisam ti dala da odeš
Svaka je kap tvojih usana
U meni otvarala želju
Da ponovo budem željena

LjUBAVNI OTROV
Kad dobro razmislim
Ja nikome nisam bila Julija
A voleli su me mnogi
I ja sam njih volela
Istina je
Da uglavnom nisam imala balkon
Da sam živela u malim stanovima
Sa zastakljenim terasama
Ali kažu da nema dokaza
O zabranjenoj ljubavi
Između Montekija i Kapuletija
Ni o balkonu sa koga je Julija
Gledala s čežnjom svog Romea
Ipak se reke romantičnih devojčica
Slivaju niz Via Kapelo
Po kojoj pada čarobna prašina bajke
I malo njih veruje u priču
Da je balkon dograđen mnogo kasnije
I da je umiranje zbog ljubavi
Stvar daleke prošlosti
Ja nikome nisam bila Julija
A gorku tečnost sam zbog ljubavi popila
Više nego jednom
I nije bio u pitanju renesansni Romeo
I nikada nisam umrla
Ni od ljubavi ni od otrova
U Veroni sam
Ipak zastala u Via Kapelo
I objasnila svom saputniku
Da Kapeli nisu isto što i
Šekspirovi Kapuleti
Ali nije vredelo
Moj Romeo nije bio spreman
Da umre zbog mene
Ali se trudio svim silama
Da negde ispod balkona napiše
Da sam ja njegova Julija

KUĆA MI BUDI
U malinjak me odvedi
Ili ćemo ostati kod kuće
Možeš kafu da mi skuvaš jaku
Za mene da raširiš ljuljašku
Između šljive i oraha
Da se u njoj odmaram
Kada je žega velika
Sneg kada na kuću našu napada
Strehu nam napravi
A vatru zapali na ognjištu
Da se ogrejem
U san me svake večeri uvedi
Ili me ostavi budnu razdraganu
Po celu noć da se oko tebe uvijam
Ko bršljan
Noćnu vedrinu da osetim
Kraj tebe kada sam
Neću da znam za nebeska kretanja
Ni doba dana ni doba godišnja
Kuća mi budi da bih te volela

SAČEKIVANjE NOĆI
Kad stignem na kraj dana
Ugasim sveću Sunčevu
Podignem Mesec na krov kuće
Pozovem te da zajedno sačekamo noć
Pa legnem u tvoje naručje
Tako čekamo smenu svetlosti i mraka
Ljubeći se na granici razuma
Dok zvezde na nas padaju u krupnim kapima

---

Nikola Trifić

pesnik, pisac i novinar
Pesme su deo zbirke poezije „Život pre smrti“

RASPRODAJA
Rasprodao bih sebe zbog tebe;
dao bih se u bescenje, u jad, pepeo i prah.
Pa, kad mi želja kao lasta ka nebu krene,
menjam sav svoj vazduh,
za jedan tvoj dah.
Dajem bore koje još nemam…
Biram smrt ranu, ako se mora mret.
Odričem se prava da hodam i da snevam;
samo za tvoje dobro,
za tvoj siguran let.
Dileme nemam.
Prodaću reči za minut tišine,
zakopaću u zemlju svaku od njih.
Menjam dane za carstvo tmine;
proklinjem sebe,
blagosiljam tvoj lik.
Čujete li me ljudi!? Rasprodajem se!
Daću se i Ocu i Tvorcu –
i Đavolu crnom, ako nije međ ova dva;
samo da mi vrate onih par minuta:
jutro, kafa, osmeh, ona,
i pored nje ja.

NjOJ
A kome ako ne tebi?
Kojoj jeli da budem bor?
Pred kojom ikonom da crn kleknem?
Kojem stvoru da budem stvor?
Za čiju čast da grešan stradam?
I uz sunce mlado za koga da zrim?
Kojem Bogu da se pred nečastivim nadam?
Kao reka bez ušća
i izgubljeni pesnik,
za koga mirno da tečem,
kome da pišem stih?
A kome ako ne tebi?!
Jednom kad me nema, kad me slome, kad umrem –
pa se setim da još mogu da poletim
i od grdnog ludila još grđem dođem sebi
Pa, svet kurvinih ćeri i sinova pitam:
A kome ako ne tebi?!
Srećo moja…
Vaskrsla nado u besmrtnom beznađu;
željo preželjena.
Kome?
Zar mutna voda u dlan da mi spava?
I ja žedan tebe s njom da spim?
Zar sa kujom nekom kolevku da stvaram?
Zar pred kolevkom praznom anđele da bdim?
Reci mi…
Dok me još ima,
i dok sve što imam uzaludno tone.
Dok me rđavog
rđaviji lome,
reci mi milo moje: Kome?
Kome sjajna zvezdo svih mrklih neba?!
Slobodo od neslobodnih sakrivena…
Ti mirna luko,
mojim burama branjena.

MALENA
Sve godine tvoje ja dvaput u sebe mogu da stavim,
i da ostanu još koje,
one – što se pred Bogom kriju,
a pred đavolom ne broje.
Sve strahove tvoje ja davno sam umro,
i vaskrso pre tvog prvog dana…
Moj krst je davno svoj grob vidô,
mnogo pre tvog prvog nadanja, prvih želja i prvog srama.
Eh, malena, reči su kao mač;
što ih više iz korica, odnosno iz usta vadiš,
sve su željnije krvi.
Sve više o osećanjima govore,
a sve manje osećanja imaju.
Postaju prokleta rutina;
porcija unapred isplakanih suza
koje po potrebi podgrejavaš za svaku novopridošlu bol,
plačući za njom, a misleći o nekoj koja je stvarno bolela.
Ma-le-na…
A sve snove tvoje
još otkad je proklela moja java;
probudile grešne zore –
prekrio miris tamjana,
miris sena i požutelih jesenjih trava.
I na mestu detinjih rana na kolenima tvojim
kod mene čitav vek ožiljci stoje;
kao podsetnik šta se zaboraviti mora,
da bi se uprkos svemu moglo hodati –
ponekad u društvu sam,
ponekad sam u dvoje.
Malena, malena, ma-le-na…
Pesme su samo uzalud potrošene priče,
bunar patnji i ispovest pogrešnim ušima.
Dubina koja se nekim plićakom vode završava.
Živeti van stihova, znači živeti srećno.

ZABLUDA
Ne zameram ti…
Nisi ti slomila ništa što već nije bilo slomljeno;
pa, sastavljeno i zalepljeno,
osposobljeno da poleti dovoljno visoko
da može da doživi još jedan pad
i tresak od tlo,
praćen onim jezivim zvukom lomnjave krila.
Pad pored otvorenog groba;
suza koja kao prezrena žena miluje zemlju
u želji da iskuka još jednu šansu,
dok joj iza leđa negde svojim putem izmiče voljeno nebo.
Ne zameram ti…
Reći ću ti još i hvala.
Hvala za sve iluzije i zablude,
za neprespavane noći,
i tragom zore, krišom,
u nekom kutku između prkosa i nagona dočekana jutra.
Jednom kada sve prođe,
samo ćemo zablude i pamtiti.
Na njih ćemo se vraćati;
Samo će one nama delovati milo i drago,
jer su samo zablude podstaknute verom da je nešto mogće,
i da vredi.
Ko se za veru venča, od zablude se razvede,
i čim dođe sebi, ako imalo srca ima
sa novom verom pred oltar ode.
To je jedini dokaz da si živ,
i da si čovek.
A ti? Gde god da si, budi dobro…
Hodaj dugo;
hodaj neuspela revolucijo davno zaboravljenih snova.
Majko nerođene sreće!
Majko prazne utrobe
i punog kofera
raznih letova i padova
nada i razočaranja,
čipkastog donjeg veša
i svih onih plišanih meda otrgnutih od detinjstva
i uguranih u svet odraslih i svirepih ljudi.
Hodaj dugo;
sakrij oči iza tamnih naočara i ne misli na mene.
Ja jedno znam…
Tog dana kada sam se osvestio posle pada
i uzdigao nad lokvom sopstvene krvi,
pridržavajući se za slomljena krila;
prvi snagu u sebi iskoristio sam da se glasno smejem.
Smejao sam se kao lud;
smejao i zahvaljivao Bogu na padu…
Rekao sam: Bože hvala ti! Pao sam!
To znači da sam leteo.
Osećaj, neobjašnjiv ljudima koji gmižu.

Stojković Biljana
BiBi iz Leskovca

PRIČAJ MI O LjUBAVI
Pričaj mi o ljubavi
kao da je tajna
stara koliko i zvezde,
koju vetar zna,
ali ljudi ne umeju da izgovore.
Pričaj mi kako se sreću
dve sudbine prerušene u ljude,
na raskrsnici vremena
gde satovi zaboravljaju da kucaju.
Pričaj mi o ljubavi
što menja oblik —
čas je plamen,
čas voda,
čas ptica koja zna put kući
i kad nikad tamo nije bila.
Kažu da ljubav ima krila.
Lažu.
Ona ima korenje
koje raste kroz snove,
vezano za srce,
a hrani se verom.
Ako ikad nestanem,
traži me u pričama,
u neizgovorenim željama,
u pauzama između dva daha.
I kad me pronađeš,
ne pitaj ko sam.
Samo mi šapni:
„Pričaj mi o ljubavi.“

PRIČAJ MI O LjUBAVI
Ne pričaj mi bajke.
Pričaj mi istinu.
Kako se ostaje kad je dosadno,
kad dani liče jedan na drugi
i nema muzike u pozadini.
Pričaj mi o ljubavi
koja pije kafu na brzinu,
zaboravlja godišnjice,
ali pamti kako pijem čaj
kad sam loše.
Pričaj mi kako izgleda
kad se dvoje ne razume,
pa ipak odluči
da ne ode.
Ne pričaj mi o večnosti.
Pričaj mi o sutra.
O porukama bez razloga,
o tišini koja ne guši,
o ruci koja ostaje
čak i kad nema odgovora.
Ako znaš takvu ljubav —
pričaj mi o njoj.
Ako je nema —
ćuti sa mnom.

PRIČAJ MI O LjUBAVI
Pričaj mi o ljubavi,
tiho, bez reči velikih,
dok noć nam diše za vratom,
a srce zna prečice.
Pričaj mi kako boli,
ali i kako leči,
kako ostaješ kad bi svi drugi
rekli da je kraj već rečen.
Pričaj mi o dodiru
što ne traži razlog,
o pogledu koji kaže
„tu sam, i kad je najteže, ostajem“.
Pričaj mi o ljubavi
što nije savršena,
ali je stvarna,
što pada, pa ustaje,
i uvek se vrati tamo gde pripada.
Ako već ćutimo pred svetom,
pričaj mi šapatom u mraku,
jer ljubav nije ono što svi vide,
nego ono što samo nas dvoje znamo.

---

Ljiljana Kosar

Beograd

OBIČNI BROJEVI
Godine su samo broj.
Fraza klizava.
Samo izjava?
Ili nešto više?
U svim godinama zbog ljubavi se uzdiše.
Ona brojeve u kalendaru briše.
U uspavanim srcima pobuđuje nadu.
Ubrizgava radost. Produžava mladost.
Fraza nije.
U tim rečima istina se krije.
Jasno je na prvi pogled –
ljubav ne morališe,
već uobičajeni redosled –
ignoriše.

SNOVI
Snovi –
u crveno obojeni – vreli.
Mediteranskim
suncem opaljeni – zreli.
Snovi –
od mora plavi,
od soli beli,
u uvale skriveni.
Snovi –
žedni, zavedeni,
obljubljeni,
na pesak nasukani,
izmoreni.
Snovi –
željom oživljeni,
javom ovenčani,
stvarni a nestvarni,
iznova i iznova sanjani…

PREDGRAĐE
Tražiću te u predgrađu zaturenih sećanja.
Na pomen tvog imena otvore se vrata uspomena.
Danas nije kao nekada.
Zaslepela nas svetla velegrada.
A predgrađe?
Sklupčalo se ostavljeno, ogoljeno, zaboravljeno.
Oronulo je i klonulo
Ponekad sećanja zabole.
Više nismo oni koji se vole.
Srce ipak poželi da te pronađe.
Da li tu negde čuči predgrađe?

MAŠTANjA
Devojka – lepa i mlada.
Veruje u sada.
Veruje u sutra.
Čeka rumena jutra,
usne neke, tople i meke.
U snovima im nudi,
da joj se utisnu na grudi,
da vajaju njene obrise,
upijaju njene mirise,
da večno uz nju bivaju,
da njene tajne otkrivaju.
Te su usne mladost njena
i bez njih je tužna žena,
zagonetna i daleka,
žena koja ćuti,
žena koja čeka.

POZIV
Telefon je dugo zvonio.
Jednoličan, prodoran zvuk.
Niko nije odgovorio,
sa druge strane – muk.
Nije lep osećaj,
na dobro ne sluti,
nagoveštava kraj,
u glavi se muti…
Da li će se javiti, karte otvoriti
i na sto ih staviti?
Da li će imati hrabrosti
da se dostojno oprosti?
Neće se javiti.
Neko će zbog toga patiti.
Na kraju će sve shvatiti.
Taj neko sada vidi daleko
i dovoljno ponosa ima
da povređenu sujetu pobedi
i odbaci što ne vredi.

---

Aleksandra Mitić

selo Suvojnice kod Surdulice

Pišem vam o eri ljubavi- pišem o njemu
Svakog se jutra budim osmehom
I svake večeri zaspim tkajući najmekšu svilu ljubavi
Osmeh na srcu
Živim najlepše emocije ljubavi,
Najlepše mirisne melodije sreće,
I najdivnije latice radosti
Lek na ranu,
Led na otok,
Melem za dušu,
Zavoj za bol u delu slomljene devojke,
Najdivnija žena sam,
Jer sam po prvi put voljena
od strane onog koji živi ljubav!

***
Mi nismo krstarili Mediteranom,
Ali
Ja sam sa njim proputovala najlepše emocije ljubavi,
Najdragiceniji hotel iskrenosti,
I bezbroj zvezdica za sreću koju mi svakodnevno pruža,
Najbolju recenziju za najlepšu mladost,
najlepša putovanja najčistije emocije kojim vatra plamsa iz dubine duše,
zahvaljujući mom saputniku!

***
Teško me je voleti znam
Izazov je voleti nekog
Ko voli sa strahom
sujetom, bolom,
Ko od života želi najbolje
Ko je inspirisan morem
Kome je za sreću dovoljan zagrljaj
Poljubac u čelo,
Ko je obasjan valovima uspeha
Ko te grli kada ti duša bode dušu
Ko te voli kada si na stepenik do uspeha,
A Bog te vidi na početku, pa si pola koraka do dna,
I ko te želi zauvek
Teško me je voleti znam,
Ali uspešno radiš to.

---

Bojana Micić

Dođi
Dođi mi tiho,
da ne čuje niko.
Dođi mi, iznenadi me,
u tamnoj noći ili
u samoj zori,
samo dođi
i voli me.
Dođi i zagrli me,
tvojim me rukama
drži, čuvaj me,
miluj me pogledom svojim
samo dođi,
potvrdi da postojim.
Dođi mi,
da osetiš
moju dušu kako diše,
kada mi dođeš
znaj neće više da uzdiše.
Dođi da se volimo,
ludo, najluđe,
najviše.
Dođi mi,
dušo moja,
duša je željna tvoje duše,
požuri, da je dodirneš,
nju ponajviše.
Dođi da voliš me najviše.
Ljubav tiha
Nosi te svetlo i sjaj noći,
jutrom ti sunce i rosa pokazuje put,
čuva sećanje svaki cvet,
jer u ljubavi je svet.
I smeh što srce pokreće,
podseća da viši smo od straha,
jer ljubav je jača od svega,
a kad se useli u srce,
tiha je kao jutro pre svitanja,
kao noć i puno pitanja,
tišina koja tiho vlada,
ljubav je jača,
ljubav je za nas sada
ključ za sve,
ljubav kao najlepši cvet.

Čitaj me
u senci nekog drveta
ili baš onog kojeg voliš.
Ili ako to bude noć,
čitaj me,
pod zvezdama,
pod vedrim zimskim nebom
kao što je ovo,
u noćima dugim,
i kada pahulje padaju
ili kad samo snovi vladaju,
čitaj me
i ne daj me.
Biću tu,
znaćeš da sam tu,
prepoznaćeš me
u svakoj reči
možda na kraju prva
ili zadnja reč,
ali tu biću ja…
U, pogledu…uzdahu…
U jednom vremenu…
Kad ga nađeš…

---

Ana Đorđević Tomić

Zaječar, haiku poezija

1. Ljubav i jesen
obe tople i strasne
a posle njih – sneg
2. Kad opet budeš
zvao moje ime –
neću te čuti.
Pevaću srećna
u vrtu novog dragog
3. Žena polegla
kao zrela pšenica-
bez žeteoca
4. I da se opet
rodim sa likom žene-
bila bih tvoja
5. Slučajan susret
usnule strasti naglo-
prenu iz sna
Opet ko nekad
nezvan a drag si mi gost

---

Irma Terzić

Mart
Sa slatkim okusom februara na nepcu
Čokolada od jagode
Trava koja je sada najzelenija što će ikada biti i raste
Kao ti u meni
Dvoje se ljube na kiši
Ruka u ruci i pogledi sneni
Zaspite košmari
Budite se slatki sni
Među mekom travom kiša
I negd‌e duboko u meni
Ti

***
Ljubavnici i vizionari
Nacrtaj mi reku
na stomaku
Izmisli nove dodire
Uhvati trzaj na
Struku mom
Dodirni me tačno onako
kako treba
Raspori me rukama
pa napravi nanovo
Je li ovo naš svet ili nije?

***
Neprestana proleća
Kadgod te sanjam
Sanjam i vodu
Šta to činiš da cveta
Između mojih nogu
I između obrva jedan
Sasvim novi svet
S tobom i telo moje
Ima svest

***
Nevolje u raju
Gledam u rub obrve tvoje
Isečak
Negd‌e gd‌e se spajaju nos, čelo i obrva
Vidim tu jedan put
Između drveća sam
Dok ležimo vidim
Nebo plavo iznad
Čujem šum peke
čujem kako kuca i struji
Samo
ne postoji reka
Ispod nas
A ni šuma
Jastuk je ispod mene
Ruka tvoja na stomaku mom
A od jednog dela lica tvoga
vidim celi jedan svet
Kad ću da stignem
Da te volim celog
Da volim sve tvoje
I sve ono što ćeš još da budeš
Kad ću?

***
Februar
Neki čudan mir uvukao se u moju sobu
sa mnom je u krevetu, umesto tebe
govori mi dok ležim na boku
da sve će biti dobro
sve što u sebi nosiš već je s tobom
Neki čudan mir pred kraj ovog okrutno kratkog dana
Iako si u svom krevetu
A ja ovd‌e, sama
Nikad nisam bila u tvom krevetu
i ne znam kako izgleda tvoja soba
da li ti kao meni, od svega najmanje fali
snova
Gd‌je je granica između onoga što znam
i onoga što jeste
Usred februara ja sanjam
u ustima tvojim
Paspukle breskve

---

Ema Rovčanin

Sačuvala sam tog pravog tebe
Ja sam tebe sakrila u srcu najdublje što sam mogla
i samo sam tu da ti sve od samog početka ispričam snage smogla.
Pustila sam te da slušaš moje otkucaje srca,
poklonila sam ti ih kao melodiju
i samo tu nisam poslušala razum, tog prokletog kadiju.
Ja sam tebe sakrila u slomljenom deliću duše
i sa osmehom na licu gledala kako se naši, davno sagrađeni mostovi ruše.
Ja sam te oči sakrila u slobodi mora,
da bih svaki put kad poželim mogla da zaronim u beskonačnost snova,
da bih iako znam da nije tako sebe ubedila da na ovom svetu ništa ne mora.
Ja sam taj ledeni pogled stavila pod stakleno zvono,
da bi zauvek samo meni pripadao,
da ga svet ne bi drugima na poklon dao.
Ja sam to kameno srce bacila daleko da ga neko drugi ne bi nepotrebno ček’o,
da ono uvek u istom ritmu kuca,
da ne sluša nepoznate melodije tuđih srca.
Ja sam taj osmeh i tu drugima nepoznatu toplinu sačuvala samo za sebe,
da osim mene niko nikad ne upozna pravog tebe.

***
Moja rima odjekuje u tebi!
Tek kad konačno sklopim oči dragi,
prestaću da te tražim,
neće mi tad ka tebi nehotice krenuti ruka
i nećeš biti moja branša, struka.
Uhodiću tad nove pute,
ti klekni dragi, poljubi mi skute.
Kad mi se umiri dah,
poletim i krilima napravim zamah,
kad me iz daljine svetla noć u svoje odaje vine,
kad iščeznem, kad ti me uzme,
raširi ruke, otvori dlan, da sletim na tren pa makar to bio san.
Pusti krik grdan, jadan,
vrisni da te čujem,
da ti vetrom kosu pomilujem.
Pusti krik, neka odjekne, neka zađe u sve kute
da ga čuje svaki bezdan.
Dozivaj mi ime,
žali moje rime,
pusti da odjeknu u tebi,
da ti srce stane, duša ozebi.
Naljuti se na zvezdanu prašinu,
labudovo perje,
vetar što te probije,
ružu što ti uvene,
želju što te minu,
lastavicu što ti preseče vene.
Kad ti odletim, dragi, mirno kao leto
što prerano sklopi oči nad iscrpljenim, prezrelim cvetom,
kad nestane ta tanana sena mesečeva,
pusti krik, ali neka bude melodičan poput peva.
Tad dragi, krik pusti
neka zalije svaki predeo pusti.
Pusti krik, dragi,
preneće mi ga svodovi,
doneće mi ga ptice zamotanog u krilima leta,
dozvoli da mi jutarnja rosa spusti taj poslednji trag sveta,
da konačno taj uveli cvet opet procveta.

***
Tako unikatnog…
Oduvek sam jednog tebe zamišljala,
ali baš takvog, tako unikatnog…
Tražila sam te u morskim palmama,
na livadama u slamama,
lastavičinim letovima,
nekim nepostojanim svetovima.
Baš sam te takvog na časovima likovnog slikala,
tako odvažnog i nežnog,
baš sam te takvog u snovima na tren ugledala,
samoj sebi kroz prste progledala
i taj zabranjeni luksuz dozvolila.
Takvog sam te od plastelina pravila,
još dok sam u vrtiću bila
i u ladicama fioke bezuspešno krila.
Baš takvog…
Tako unikatnog…

---

Strahinja Jež
Novi Sad „Stihovni teatar“

Ljubav na Balkanski način
Upoznah je letos u Splitu,
reče mi: „Momče, baš si u hitu!“
Al’ kad novčanik prazan vide,
Pobeže brzo ona preko Drine.
Odem posle u Sarajevo staro,
da pronađem srce pravo.
Tamo je devojka i oko plavo,
Al’ ne smem da joj kažem „zdravo“.
U Beogradu probah da nađem sreću,
al’ tamo mi traže punu vreću.
Ja na biciklu, i bez mnogo para,
a ona ode s tipom iz Bara.
Na kraju stignem u moj Novi Sad,
kad ona kaže: „Ma šta će mi gad?!“
Ja reko’: „Ljubav nije u zlatu“,
a ona ode sa komšijom u autu!
Eto tako ljubav teče,
ko ima keš, taj ljubav steče.
Kao ludak neki, ja gradom lutam,
I razmišljam da se još negde ne obrukam!
Tvrđava
Tvrđava stara nad Unom ponosna stoji,
I divi se tebi prelepa Krupo grade,
Kamenje nam svaki minut broji,
Srce moje kraj nje, pod Grmečom ostade.
Tu sam je sreo, gde zid čuva tajnu,
Smeđa joj je kosa put osvetlila,
Lepotom me podseća na raspetu Krajinu,
A osmehom mi je ranu u srcu zalečila.
Na toj tvrđavi je naša ljubav cvetala,
To je bila priča čudesna,
Na ramenu mom je ona ležala,
Kao da ne želi da se probudi iz sna.
Ali je tužno rekla da nije za mene,
I otišla u noć beskrajnu,
Od tad mi srce u grudima vene,
A tvrđava pamti našu priču ljubavnu.
Tihosti vina
U tišini Dečana, gde kamen priča svoje,
Moje je srce ludo zavolelo tvoje,
Kao što vino po Metohiji teče,
Tvoje me oči prate svako veče.
I vekovima, ono što pamte hilandarske noći,
Da molitve za tebe nikad neće proći,
I vinograd koji nemanjićku krv javlja,
Da ga ne zaboravimo u amanet nam stavlja.
To sveto vino koje mi teče kroz vene,
Kroz tebe mi stvara divne uspoene,
I svakoga dana ću za tebe da se molim,
Jedino što želim je da te volim.
Plava zvezda
Nemojte zameriti za ove reči,
Iz nedara mi srce ječi,
Ja sam video i nije šala,
U njenom je oku zvezda plava.
Kao more, nebo ili nešto treće,
Hoću da je gledam što češće,
I onda kad nam priča sama krene,
Tad rađaju se nove uspomene.
Ja vam kažem da nije šala,
Kad je prvi put kraj mene stala,
Tada je bajka krenula nova,
Da bude priča kao iz snova.
Ja vam tajnu otkriti neću,
Smo ću za zdravlje upaliti sveću,
I sad kad treba da se spava,
Sa neba me prati ta zvezda plava.
Hladnoća
Kako vreme brzo leti,
Opet je došla zima,
Tvoga osmeha nema na meti,
A srce tuguje u nedrima,
Tad nisam ni osetio,
Tvoj hladni šamar,
Koji mi je zapretio,
I desio se darmar
Posle toga ništa nije isto
Ni jasno mi ništa nije,
O tom danu ja razmišljam često
Ali vremenom se prazne baterije.
Iščekivanju kraj će doći,
Jednom me više neće biti,
Tvoje me reči neće grejati po hladnoći,
Nisam ni zamišljao da ćemo se tako udaljiti

---

Aleksandra Jež
Novi Sad „Stihovni teatar“

ODA LjUBAVI
Ljubavi moja, tiha i večna,
u tvome oku duša je srećna,
u tvome glasu nebesa pevaju,
u mome srcu zvezde se igraju.
Ti si mi svitanje posle tame,
blagoslov srca i miris trave,
kad tvoja ruka moju dodirne,
sve što je bolno odjednom utihne.
Tvoja je senka moja toplina,
ti si mi početak i dubina,
kad dune vetar tvoj mi dah šapuće
ljubav kao naša nikad ne nestaje.
I kad te nema, u meni dišeš,
u snu me ljubiš, u duši pišeš,
ljubav je naša blagoslovena
sa tobom sam dušo radosna.

RUPICA NA BRADI
Usne tvoje slatke su kao med,
Osmeh ti sjajem zvezde krade,
Al najviše kad dođe na red
Ta rupica na tvojoj bradi.
Kad se nasmeješ srce mi zaigra,
Taj čarobni znak sve misli mi zavadi,
Ni sunce ne blista tako kao ona,
Ta savršena rupica na tvojoj bradi.
Svaka mi je brioga u trenu minula
Čim pogledam u nju sve drugo se smiri,
Kao da je sudbina sama sastavila
Da ta rupica u moje srce zaviri.
Tu si…
Tu si, kao senka mog sna,
svetlost u mraku što srce mi da,
nežnost u ruci, toplina u dlanu,
u mom životu – večnome stanu.
Ljubavi, ti što dušu znaš,
svaki mi osmeh u srce stavljaš.
Tvoja sam i onda kad svet me slomi,
kad samo tvoj pogled sve boli odlomi.
Kao u trenu zaboravljen san,
koji u meni ponovo nađe svoj dan,
tako i ti, kroz moje misli se pružaš,
u svaki mi korak ljubav udahneš i suzu ublažaš.
O ljubavi, tu si, i sve je lepše,
s tobom i život izgleda veće.
Ostani ovde, gde srce te traži,
u mom srcu, gde samo tvoje ime važi.

TEŽINA TRENUTKA
Noćas sam u srce pustila senku
U času kratkom ljubav sam dala,
Nisam znala da u tom trenutku
Ljubav sam na kocku stavila.
Moje misli sada vode borbu,
Između sreće i tereta koji nosim,
Uzela sam trenutak, al sam dala sudbu
I sada pred sobom svoju dušu prosim.
Da li sam te izneverila u sebi?
Da li je ljubav što me vodi prava?
Težak je put moj, koraci su slabi,
Jer između dva sveta moja duša sada spava.
Svaka odluka u tišini boli,
A srce vuče i u tami luta,
Moja ljubav ne prestaje, ali sada moli,
Da oprostim sebi i ostanem na kraju puta,
Usnila sam jedan sanak
Usnila sam jedan sanak,
pod jastukom od tišine,
gde mi duša bosonoga
Ide kroz vreme i godine.
Sanak mek, kao hleb od majke,
kao kad tamjan srce greje,
u njemu si ni blizu, ni dalek,
već tamo gde se Bog smeje.
Zvona ćute, noć se moli,
zvezde padaju u dlan,
a ja šapućem, da me čuje
i san i java i svaki dan.
Kosa ti od zlata sna,
pogled od starih priča,
u grudima mi ptica drhti
I tvoje ime tiho izriče.
Ne budi me, zoro bleda,
ne diraj mi taj trag,
jer u sanku duša sneva
što ne sme reći naglas.
Ako me pitaš šta sam snila
reći ću tek neki znak,
da ljubav kad u san uđe,
ostaje i kad nestane mrak.

---

Marija Lazarević

ZAVETI
Dajem ti reč da ću te voleti toliko da ti današnji dan bude lepši od jučerašnjeg
Dajem ti reč da ćeš pored mene uvek imati volje za nova jutra
Dajem ti reč da ću ti vidati rane na ovoj trci od života i da ću ti biti dobar saputnik
Dajem ti reč da nikad nećeš poželeti da me pustiš iz zagrljaja i da ćemo disati kao jedno
Dajem ti reč da nikada neću prestati da se trudim da ti budem najbolja sve dok mirišem cvet koji mi ostavljaš na jastuku
Dajem ti reč da kada počnemo da gledamo u različite zvezde nećeš ni primetiti da si ostao sam.

NE TRAŽIM
Ne tražim ti da budeš mi svetlo na kraju tunela
Jer svoj put biram sama
Ne tražim ti da mi skineš zvezde sa neba
Bez njih ostaću u mraku
Niti da me popneš na mesec
Šta ću tamo gde nema žive duše
Ne želim ni na čardak
Više volim čvrsto tlo pod nogama
Ne tražim da me vineš u oblake
Tamo je ređi vazduh i teško se diše
Ne bih sa tobom ni na kraju sveta
Jer onda nema novog početka
Treba mi samo tvoje rame
Da naslonim glavu kada se umorim od svega
To tražim.

TI SI MOJ NEMIR
Ti si moj nemir u ovom ludom svetu
Pogledi tvoji su jasniji od reči
Odaju toplinu i miluju dušu
Ti kada govoriš ne taktiziraš
Puštaš reči na slobodu pa neka ih svi čuju
Govoriš da se uvek smejem
A ne znaš da u sebi vrištim
Ljubomoran si na moj optimizam
A toliko mraka se nakupilo u meni
Kažeš da mi se diviš
A ja ćutim i ne govorim
Da sve to je postigla druga JA
Od pre nekoliko godina.
Ona bi te sada
Uzela za ruku
I povela sa sobom
Nemiru moj.

NE NISAM SE PROMENILA
Ne nisam se promenila
Ista sam ona koju si upoznao onog leta
Koja je kukala na vrućinu
A kada je došla zima
Žalila se na hladnoću
A ti si se šalio sa njom
Kako želi da joj sve bude potaman
I garderoba i vreme a i ljudi
Pogotovo oni
Pa ih često uklanja iz svog života
A ja sam govorila
Da svako ima svoje mesto
I da treba biti tamo gde pripada
I da ništa ne treba forsirati
Ništa pa ni ljubav
Onda bi rekao u šali
Šta ti znaš o ljubavi
Na šta bi se pogledali i smejali se
Smejali se dugo
Poput dvoje zaljubljenih koji se ljube
I ne bi da prekinu taj čarobni trenutak
Želeći da traje večno
Ne nisam se promenila
I osmeh je ostao isti
Onaj koji rasteruje sive oblake
I pretvara kišni dan u vedra jutra
Ta sam
Ona koja je na fotografijama lepša bez filtera
I ostala je ista i harizma
I dalje je ona moja moć
I dalje pomeram brda i planine
I dalje za mene ne postoje granice
Jer kako bi rekao sama ih crtam
I jesi u pravu
I tu granicu između nas dvoje
Isto sam je ja nacrtala
Povukla je brzinom svetlosti
Da slučajno ne pređeš na moju teritoriju
I oduzmeš mi mir
Da ne obećaš nešto što kasnije nećeš ispuniti
Nalazeći hiljadu opravdanja za svoje postupke
A ono pravo na glas nikada izgovoriti nećeš
Jer samo bi postideo sebe
Kao što i ja nikada nisam rekla
Da si ti meni baš potaman
Da je naše mesto jedno pored drugog
I da u ljubavi granice ne treba da postoje
I da znam šta je ljubav ili bar kakva treba da bude
Upravo baš zato povlačim granicu
Da povukla sam granicu
Da ne ukradeš mi osmeh i oduzmeš harizmu
Jer šta ću onda ja bez svoje moći
Jaka si ti
Rekao bi sada
Tačno je
Jaka sam
Ali sam i žena
A da li znaš da se u ljubavi granice brišu i ruše?
Pitam te sada
Pa eto uzmi gumicu i obriši je
Ili je sruši
Imaš ti snage
Muško si.

NAJVEĆI TRGOVAC NA SVETU
(dečaku Kaju sa severa)

Ja sam devojka sa juga .
Mene duvaju topli vetrovi koji mi greju dušu. Moji su zagrljaji poput njih, prijatni da čovek ne poželi da me pusti. Volim ljude i upoznala sam razne. Ali nikada nikog poput tebe. Ti si poput ledenog brega okovan santama leda. Kao da si izašao iz bajke u kome ti je Snežna kraljica zaledila osećanja. Kao da te je vešt vrač začarao pa se emocije odbijaju od tebe. Ili kao da ih spretan hirurg odstranio poput stranog tela. Pitam se koliko su te tvoji severni vetrovi šibali da ti je u duši postalo toliko hladno?
Ti si poput najvećeg trgovca na svetu. Tebi je život trgovanje. Trguješ rečima, postupcima. Meriš sve na kantar. Zapisuješ dobra koje trebaš da vratiš. A ne znaš da ima ljudi koji ih čine ne očekujući ništa za uzvrat. Da nije tako svi bi mi bili večiti dužnici. Ljubav ti je kao knjigovodstvo. Dugujem potražujem. Da ti kažem ja. Nema ljubavi kada se brojke sabiraju i oduzimaju. Nema ljubavi kada kalkulišeš u glavi. Ako u takvoj ljubavi izađete na pozitivnoj nuli oboje ste prošli dobro. Veruj mi. Tvoja teorija u odnosu sa ljudima je – Kako neko sa mnom ja sa njim još bolje. Ne zasniva se odnos na takvom uverenju niti se gleda ko je u pravu kada ti je do nekoga stalo.
Nikada se nas dvoje nećemo razumeti.
Nas duvaju različiti vetrovi. Dok tvoj sever štipa po licu i mrsi kosu, moj jug miluje i dopušta joj da vijori. Ja ne trgujem osećanjima. Ne krijem ih već ih sa ponosom pokazujem. Ljubav za mene nema cenu tako da brojkama ne baratam. Ne merim, ne sečem, već se nosim po osećaju. Zato me plamičak u grudima uvek greje. Moje bogastvo je osmeh a dukate nosim u oku. Sve to delim sa drugima a da nemam dužnike niti ja postajem dužnik. Ne znam ja da trgujem u životu. Meni su džepovi prazni, a duša mi je puna. I ne želim da me učiš drugačije. I ako ti dobro ide, neka te… Ti si trgovac sa severa. U tebi su prazni džepovi i još praznija duša. Da je suprotno…
Odavno bi kupio kartu za jug.

---

Jelen Jocić

novinarka koja u pisanju pronalazi smisao, tek ponekad napiše i neku kratku priču

DEČAK KOJI MI PRIPADA

Stojim na dovratku Velike sobe, kako smo zvali spavaću sobu, kako bismo je razlikovali od male, koja nije čak ni soba, nego lokal, jer je namenu promenila pre mnogo godina, i posmatram plavog, usnulog dečaka. Nad njegovim snom bdije muškarac — krupno telo nadvilo se nad malim, kao da želi da ga zaštiti od svih nedaća sveta. Drvene braon roletne, s kojih se ljušti farba, napola su spuštene, i svetlost jedva probija kroz lanene, bele zavese. Još u sećanju mogu da prizovem opori miris farbe koji mi je nadražio nozdrve, kada su tek postavljene.
Soba izgleda baš onako kako je pamtim — masivna šivaća mašina, koju je moja baka retko koristila, i dalje stoji na istom mestu, prekrivena uštirkanim miljeom. Preko nje su nemarno odložene dnevne novine i par naočara — dobro poznat dedin gest svaki put kad bi mu slova zaigrala pred očima, pa bi odložio novine i utonio u popodnevnu dremku.
U njegovom krevetu sada spava neko drugi. Na belom čaršavu, zagrljeni, leže muškarac i dečak, lica im ne mogu da prepoznam, ali duboko u duši znam da smo povezani i da on pripada meni. Kroz glavu mi prolazi još jedna misao: ja nemam dece, ali osećaj u dnu utrobe me demantuje. Možda je istina da telo pamti, čak i onda kada se um zamagli. Želim da mu priđem i osmotrim bliže te zlatne, zamršene lokne koje mu padaju po čelu, da pronađem neku sličnost između nas. Kada bih samo mogla da se setim.
Pogled mi odluta ka nepoznatom muškarcu, za razliku od dečaka njegova kosa je tamna. Naslućujem da su mu i oči takve, duboke poput provalije i tamne poput mraka. U njemu ima nečeg neuhvatljivog, ali ne zlog, najednom znam. Ali gde je majka, pitam se, i zašto ona nije na ovoj idiličnoj slici? Muškarac se lagano promeškoljio u snu, gotovo kao da je mogao da oseti uljeza koji ih posmatra u tom momentu tako ličnom.
Tražim način da im se primaknem, a da ih ne probudim, jer bi me škripanje stare daske, koja nije dobro nameštena, moglo odati.
Pogled mi pada na drugi krevet, s moje desne strane — bakin krevet, u kome sam češće i sama umela da zaspim. Čupava stara ambolija, više narandžasta nego braon posle toliko pranja, i dalje je tu, iako je spoljna temperatura visoka, te je njena uloga samo dekorativna. Poput moje, jer ovde ne pripadam. Na ovoj slici koju biste mogli nazvati jednostavno Usnuli.
Bockanje starog etisona, onakvog kakav je nekad davno bio popularan u svim domovima — braon sa žutim i crnim tačkicama — podseti me da i dalje stojim na vratima spavaće sobe, bosa. Poginem pogled i zapažam nove detalje. Bakin krevet je namešten pod punom opremom, onako kako ga pamtim. Ormar iznad uzglavlja blago odškrinut, jer vrata nisu mogla da se zatvore od teških vunenih kaputa koje je čuvala unutra, a u čijim džepovima bih i sada mogla naći koju novčanicu, jer je baka imala običaj da ostavlja novac na stranu za neke ženske sitnice.
Preko puta kreveta stari drveni stočić na klimavim nogama. Prekriven još jednim miljeom, na čijem sedištu je teška kristalna vaza, i dalje na njoj stoji znak koji obaveštava svakog ko bi je bliže zagledao da je napravljena u fabrici stakla u Paraćinu. Pogled mi je odlutao ka staklenoj vitrini iz koje se krilo bezbroj staklenih čaša iz iste fabrike — onih koje su čuvali za posebne događaje poput slava. Na jednom primetih pravougaonu kutiju od crvenog somota na stolu. Nisam morala da je otvorim da znam da je unutra pozlaćeni escajg u kome je jedna kašičica odudarala od drugih. Deda ih je kupio od rođake i platio mnogo u markama. Želeo je da mi ih pokloni za venčanje kad porastem.
Reč venčanje kao da je bila još jedan deo slagalice koju ne mogu da sklopim. Venčanje, dete…Užurbano gledam u svoje ruke tražeći bilo kakav dokaz da bi tu mogao biti prsten ili bar trag od nošenja burme, ali moja ruka najednom počinje da bledi, stapa se sa bojom spavaćice na meni, sa košuljom muškarca, majicom dečaka, zidovima sobe, dok ne nestajemo…
Uporno zvono budilnika prenu me iz dubokog sna. Gledam na sat i shvatam da imam svega sat vremena da se spremim za važan poslovni sastanak koji bi mogao promeniti tok moje karijere. Oblačim novo odelo kupljeno za ovu priliku, verovatno preplaćeno, ali je važno ostaviti dobar utisak, i nanosim prvi sloj maskare. Sa druge strane ogledala posmatraju me plave oči duboke poput mora. Moje — a nisu moje. To su oči dečaka iz sna. I one nose obećanje: Ti si već moj.